Духовни ратници

У времену давно пре појаве ватреног оружија Тибетански ратници били су најмоћнији на Азијским просторима, где год је њихова пешадија и коњица могла доћи. Били су познати по врхунској ратној вештини, тако да је неколико стотина оваквих ратника тукло читаве армије, а појединци заузимали градове.

 

Под утицајем продуховљених вођа они су престали са физичким облицима борбе и посветили се духовној, невидљивој борби. Оставили су оружије и почели су да медитирају и да се баве вештинама јачања тела и духа.

 

Њихов циљ био је да победе мисао у својим умовима и да постигну потпуну и трајну тишину ума без иједног наговештаја мисли. Основна вежба коју су користили била је медитација без објекта. Једноставно су заузимали различите положаје тела и концентрисали се на то да постоје. Осећај постојања, бивствовања је један од најдубљих осећаја свих живих бића. Стално се изнова враћајући на овај осећај победили су мисао и све мисаоне концепте који из ње извиру. Иако мисао нису сматрали својим противником увек су се у својим вежбањима враћали на природни осећај постојања.

 

У свом генерацијском развоју свести и самоспознаји дошли су до високих стања свести. Спознали су јединство свих живих бића. Такође спознали су да је највиши стадијум до ког ратник може доћи препуштање. Препуштање са свешћу да је све једно и да то ЈЕДНО управља љубављу. Одбацили су его или маску социјализације и са пуним поверењем у живот наставили генерацијску борбу за очување свег живота планете земље. Међу првима су препознали нови духовни принцип који се појавио након катаклизмичких ратова древних времена. Тај принцип је принцип самосталног развоја или еволуције свести. Спознали су да је еволуција тела завршена и да је једини даљи пут развоја људске расе у еволуцији свести. 

 

Врло је вероватно да су на њих оставили значајан траг наши далеки преци, ВедСрбски и Хиперборејски витезови светлости, који су као познаваоци будућих дешавања знали како да духовно усмере ове неустрашиве ратнике.