Младог Хакуна авантуре - 1.део

прича из живота са новим путевима и пречицама унутар планетарног сна
 

Научавање из снова

Хакун је млади Чилеанац који живи на традиционални начин поштујући предке, традицију и природу. Он је уобичајена појава међу својим вршњацима, али за разлику од њих Хакун сања чудне снове у којима сусреће учитеље и предке из минулих времена. Он са њима разговара у сну, а они га поучавају маисторству свести, преобликовања и маисторству намере. Он је поодавно овладао маисторством свести које му је омогућило да самостално доноси одлуке, али му преобликовање и маисторство намере не иду баш лако. Иако на неки начин комуницира са женским делом породице, са девојкама из села никако да успостави било какав контакт.

 

"Види младићу, ти стално мислиш да се дешавања односе на тебе. Кад ухватиш себе у помисли да нешто и неко има везе са тобом, игнориши ту мисао, и отвори се сусрету са девојком. Оне ће то одмах несвесно препознати и насмешиће ти се, тада је битно да наставиш спонтано да се понашаш." - говори му поред осталог неки човек из сна.

"Све твоје мисли су део твог веровања, а оно је део главног лика твоје приче, а то си ти. Чим одбациш оно што си раније мислио да је стварно, оно што је у тренутку стварно добија могућност да се испољи." - наставља научавање човек из сна.

 

Хакун је од раног јутра одлучио да послуша његове саветнике из снова. Одлучио је да уочи и препозна сопствене предпоставке, да их одбаци и суочи се са стварним дешавањем. Ипак, колико год да је покушавао у селу се ништа није дешавало па је отишао у оближњи мањи градић у куповину. У продавници је пронашао оно што му је требало и кренуо је према девојци црне косе која је разговарала са муштеријама. За тренутак, понашање другог продавца и купца му је скренуло пажњу. Тад се у његовом уму појавила мисао како је све то повезано са њим и како је он на неки начин одговоран за дешавање и омањи неспоразум купца и девојке која ради као продавац. Сетио се научавања, одбацио је размишљање и пред његовом свешћу указао се другачији призор. Девојка је одједанпут живнула, насмешила се купцу и зрачила је женственошћу и топлином. Није му било јасно шта се дешава, призор је убрзо нестао, само је платио и узео своју робу и изашао. Касније је размишљао да овако нешто никад није видео код девојака из села.

Међутим кад се вратио из градића имао је и шта да види, две девојке које је успут срео зрачиле су идентично, али чим их је погледао понашале су се на уобичајени начин. "Надам се да ћу схватити шта се то променило." - размишљао је кад му је пало на памет да оде до оближњег водопада. Отишао је и гледао у мали водопад и слапове које је природа креирала на ивици густе шуме. Гледајући тако, заборавио је на своје снове, поуке и девојке, чак и на самог себе.

Звук птице га тргну из овог лаганог транса, разумео је да девојке нису проблем, мислио је да је он проблем, али како то решити.

Вратио се кући и наставио са уобичајеним обавезама, надајући се одговорима од својих водича у сну.

Међутим одговор му је дао његов деда говорећи кратко након осталих укућана. "Неки лове споља, а неки трагају изнутра." - рекао је његов деда иако га нико од укућана није разумео мислећи да прича о домаћим животињама. Хакун је схватио дедину поруку и отишао да заврши неке кућне послове. Једна од сестара га је гледала док је радио мању баштицу близу куће. Осетио је њен поглед, и појавило му се размишљање, након чега је направио неколико непотребних замаха алатком. Покушао је да одбаци ово размишљање, али тек кад је почео самог себе да игнорише утицај је нестао. Окренуо се према сестри и видео исту топлину и спонтано испољавање као код девојке из продавнице. Разумео је да је он трагач, а не ловац. И да по свом унутрашњем пространству треба да трага за љубављу, а не да је лови споља. Било је време за одмор и Хакун се вратио у кућу.

Гледајући кроз прозор омање собе на пољану и оближњу шуму, Хакун се свешћу премести у неки други простор размишљајући о свему што га окружује. "Све ово сам ја замислио." - помисли, "Цео мој живот је била моја креација из неког простора пре овог живота." - наставио је са размишљањима и утонуо у дубоки сан. У сну су га поново походили његови духовни водичи, настављајући причу у складу са његовим новим размишљањем.

"Пре овог животног тока ти си креирао његове основе, као што су родитељи, породица, па чак и кућа у којој ћеш живети. Али твоји циљеви су далеко већи, ти требаш да овладаш уметношћу преобликовања главног лика твоје животне приче, а након тога да креираш живот док га живиш." - рече му један од стараца, а духовних водича у сну.

"Нема потребе да журиш, само се издвоји из своје животне приче, сагледај је са стране, из више углова посматрања и уочи шта ти одговара, а шта желиш да промениш. Увек своју животну причу посматрај са поштовањем и љубављу. Свака промена на главном лику одразиће се на целокупну причу." - наставио је онижи дебељушкасти старац великог округлог лица.

"За преобликовање животног сна, најбоље је да мењаш своја веровања, односно веровања главног лика своје приче. Уочавај унутар свог система веровања она која су заснована на страху, и без обзира какав им је садржај одбацуј их, а затим их замењуј веровањима заснованим на љубави. Нова веровања можеш даље са поштовањем преобликовати и побољшавати. Увек посматрај промене у животној причи у односу на главног лика, ако ти промене одговарају прихвати их, а ако не одбаци их." - рече му старац завршавајући подуже научавање.

Отварајући очи пред Хакуном се указало предивно пролећно јутро, осећао се лагано и испуњено. Уживао је неколико тренутака у призору излазећег сунца и цвркуту птица са оближњих грана. Почео је да се припрема за одлазак у оближњи градић и школу за скулпторе коју је похађао. 

На путу према школи дрвеће му је изгледало некако чудно, као да га види по први пут, као да дрвеће има своје властито присуство, као да је живо. "Наравно да је живо, али изгледа да је дрвеће свесно мене." - помисли млади Хакун. И опет му се указао сличан призор као са црнокосом продавачицом и сестром, осетио је топлину и стварност. Разумео је да његово трагање није за девојкама, изгледа да се суочава са нечим много дубљим. Схватао је да све што га окружује зрачи на онај начин на који он зрачи, и чим постане свестан нечег у унутрашњем то почиње да уочава у спољашњем свету. Увидео је да из унутрашњег света долази и спољашњи, као и да се унутрашњи свет шири спознајом спољашњег. Са осмехом на лицу наставио је пут школе.
 

Уметник преобликовања

 

У школском дворишту владао је повећи жамор, момци су гледали неколико својих вршњака који су играли ногомет, док су девојке у малим групицама разговарале. Хакун је обично стајао са својим пријатељем Мигелом, онижим лепушкастим младићем који је увек био насмејан и помало одсутан, загледан у даљину. "Хеј Мигел, како си данас ?" - запита Хакун. "Одлично." - рече Мигел привлачећи пажњу девојака својим изразито широким осмехом. Хакун се у тренутку окрене ка девојкама, уз осмех, на шта су узвратиле окретањем глава и наставком разговора. Мигел га погледа и рече "Чудно се понашаш Хакун, опет проблеми са сестрама.". "Да." - кратко рече Хакун.

"Немораш бити увређен ако те девојке не прихватају као мене. Зар је битно да ли те неко прихвата или не, битно је да ти себе прихваташ." - кратко рече Мигел.

Кренуо је на наставу вајања скулптура. Међу скулпторима Хакун нема ни једног пријатеља па седи сам за столом у задњем реду одакле види само леђа осталих ученика. Једино што види је његова наставница, жена средњих година, изразитих облина, мало издуженог лица и краће црне косе. Посматрајући је поново му се указао исти призор као са дрвећем поред пута, присуство, снажно присуство и некаква људскост. За тренутак је други наставник отворио врата, погледао у учионицу и након тога брзо затворио врата.

"Шта желим ?" - запита се Хакун. Наставио је да креативно размишља "Потребно је да променим своје веровање и све ће се променити. Желео бих да седим са неком девојком, зашто да седим сам."

Након неколико уводних реченица наставница је предложила да се столови поставе у круг како би сви могли да истовремено посматрају технику вајања. Иако су се неки ученици запитали шта се дешава, убрзо су сви седели у кругу око централног стола. Хакун није могао да верује шта се дешава, иако нико није седео за његовим столом, и са десне и са леве стране седеле су девојке што је била његова несвесна жеља. За тренутак се уплашио ове способности, али се након погледа ка наставници и њеним куковима који су се њихали док је лагано ходала учионицом, у потпуности смирио.

По завршетку часа, излазећи из учионице видео је девојку из Мигеловог разреда како грли Мигела док је он тапше померајући руке по њеним леђима. Пошто му се овај призор није свидео, отрчао је у двориште. "Ако промениш веровања главног лика и животна прича се мења." - помисли поново.

Удахнуо је неколико пута замишљајући себе смиреног и опуштеног и кренуо на наставак наставе. Пролазећи ходником ка учионици уочио је како жена у разговору са својим колегом додирује његове ручне зглобове. Остао је смирен и вратио се након одмора на наставу. "Цело твоје окружење усклађује се са твојим системом веровања." - помислио је и са неким чудним осмехом који је лепршао на његовом лицу сео за свој сто. У том тренутку прелепа црнка дугачке косе и бујних груди која је седела за суседним столом окрену се и погледа га уз кратак али топао осмех. Осетио је топлину у стомаку и лагану збуњеност. Настава му је након тога привукла пажњу и он се несвесно препустио активностима вајања. По изласку са часа дугокоса црнка га је поново погледала и кренула својим путем. Осетио је некакав импулс, али није знао шта се збива па је кренуо назад у своје село.

Враћајући се кући Хакун је размишљао како годинама девојке не обраћају пажњу на њега, а сад му барем упућују осмехе. Таман што је то помислио срео је своју стару сеоску симпатију. Ишла је некако замишљено, опхрвана некаквим сивилом, јавио се и скренуо јој пажњу. У очима је засијала сличним сјајем као некад, али у лицу није била неодољива. Поразговарао је кратко са њом, мада је журила и позвала га да дође код ње. Поздравио ју је и отишао размишљајући о овом догађају. "Некад ми је била тако привлачна, али сад је једноставно природна." - помисли он. Почео је да разумева да се он уствари није интересовао за девојке већ за њу. Она је била његово интересовање, и зато је и желео да разуме зашто га девојке не прихватају. Иако су му многе ствари биле јасне, отишао је на свој омиљени пропланак да поразмисли о свему.

Дан је био сунчан, са зрацима некако другачијим, природнијим и изворнијим. Као да је и сунце било живо, као да је посматрало и било свесно онога што посматра. У тренутку Хакун постаје свестан да и сунце има исту присутност и топлину коју је осетио код девојака и дрвећа. "То значи да и ..." - погледао је ка планини и шуми. У истом тренутку имао је и одговор, знао је да су и планина, и река, и сунце и шума имали исту присутност и топлину попут сунца.

Опустио се загледан у даљину заборављајући на себе. Прекинуло га је сопствено размишљање о изгледу његове симпатије. Почео је да размишља, како је он уствари на њу пројектовао своје недостатке, мислећи да она има оно што му је потребно. Зато му је она изгледала тако неодољиво. Сад кад је почео да је види из другачијег стања свести, разумео је да она има све што и он има. Схватио је да нема више потребу за љубављу али да љубав  може делити с ким пожели.

"Са девојкама могу да радим оно што се са њима споразумем, јер сад више нећу бити ни са ким из потребе већ из љубави." - размишљао је. Поново је утонуо у благи транс заборављајући на прошла дешавања остајући загледан у јединствени призор испред себе.

Почео је будан да сања, није био издвојен из сна био је сан. Није било разлике између мислиоца и мисли. Слике које је замишљао и он били су једно. Нешто га је вратило у уобичајено стање свести, осетио је блажу напетост. Тада су се ликови из снова појавили у његовој свести док је био будан, и почели да га поучавају.

"Овладао си у потпуности маисторством свести, а у тренутцима кад је твоје маисторство преобликовања потпуно почињеш да испољаваш највише маисторство, маисторство намере. Кад у потпуности преобликујеш сва веровања заснована на страху, стварању предпоставки и личном схватању ствари тада ће маисторство преобликовања бити потпуно. Сва дешавања у животу ти памтиш заједно са твојим тумачењем дешавања, истражи своја сећања и промени сва тумачења из страха у љубав. Тад ћеш бити маистор преобликовања веровања и сна." - говорили су му духовни водичи из снова.

У потпуности је разумео шта су га научавали, наредна ноћ за њега је била ноћ преобликовања свих веровања заснованих на страху у веровања заснована на љубави и поштовању. Пред јутро је кратко одспавао, дужи сан му није био потребан, осећао се испуњено и снажно. Главни лик његове животне приче постао је другачији, почео је да зрачи љубав и одлучност.

У школу је кренуо пешице, посматрајући природне пејзаже и ослушкујући звуке природе. Имао је лаган корак, као да више није ходао по земљи већ по нечем свесном. Све је било јединствено и Хакун се осећао као некад кад је био безбрижно дете. На путу према школи на једној клупи видео је младу непознату девојку. Погледао ју је, а она је као опрљена, узнемирено устала, погледала га као да је он најгори човек на свету и отишла путем иза њега. Хакун се насмејао, сад је био потпуно свестан да сцена нема никакве везе са њим и да сви људи живе у неким својим световима оптерећени ситним бригама и лажним препоставкама. Међутим како је наставио даље, појавио му се страх како је он ипак крив због нечег и како ће одговарати. Поново се насмејао дубоко разумевајући да други људи пројектују свој свет на све око себе како би се сви и све понашало у складу са њиховим системом веровања. Наставио је путем ка школи.

Прво је срео Мигела код школске капије, Мигел и две девојке које су стајале са њим су се уз осмех јавиле, Хакун је добронамерно узвратио. Након тога извадио је кошаркашку лопту из торбе и почео лагано да користи време пре почетка наставе. Испред њега је после краћег времена стала црнокоса девојка из скулпторске групе. "Здраво Хакун, како си ?" - видно расположена рече девојка. "Здраво, осећам се изванредно, а како си ти?" - хватајући лопту са обе руке настави Хакун разговор. У том тренутку друге девојке су виделе овај разговор позивајући дугокосу девојку да им се из неког разлога придружи. "Седимо заједно!" - добаци девојка крећући се ка пријатељицама. "Да, седећемо заједно." - рече кратко Хакун и настави да вежба са лоптом. "Хеј, Хакун настава ти почиње ускоро!" - чује се Мигел подижући руке. Хакун му добацује лопту, а Мигел му враћа и изводи кошаркашку технику.

На часу је владао жамор, мање уобичајен али изразито природан и спонтан жамор. Сви ученицу су радили на својим скулптурама, а Хакун и црнокоса су уз видљиве осмехе симпатије заједно стварали. Руке су се преплитале, док су вода и глина пратиле њихово водство. "Љубав је најбоља намера." - помисли Хакун. "Како те раније нисам примећивала Хакун." - рече црнка. "Могли би негде заједно после школе ?" - настави она јер је Хакун узвратио само осмехом али не и речима. "Можемо заједно кренути па ћемо видети." - насмеја се Хакун. Након што је полу савијеном руком забацила косу, девојка је уз усмехе одобравања наставила са радом. Међутим Хакун је поново почео да осећа некакву нелагоду.

"Шта ми је сад?" - запита се осећајући топлоту и напетост у доњем делу тела. Почеле су да му навиру разноразне мисли. Након што га је погледала, девојка је кратко рекла - "Идем да оперем руке!".

По завршетку часа, девојка му је махнула и рекла да ће се видети сутра. Хакун је некако збуњен одрадио наставу до краја, а након тога опет одлучио да пешице крене према селу. Требало му је неко време да поврати оптимистично расположење. Запитао се шта је то утицало на њега. Знао је да су то остаци старог система веровања, и да се његово преобликовање мора наставити. Одлучио је да шетњу употреби за преобликовање свих веровања која су повезана са девојкама и сексуалним односима. Разумевао је да страхови ремете слободан проток животне енергије и природне комуникације међу људима. По завршетку уочио је шумску мачку како га посматра са ивице шуме. Села је смирено на задње ноге и наставила да гледа у неком непознатом правцу. Чим је стигао, отишао је да заврши све своје кућне обавезе и послове.

Иако уморан, по завршетку својих обавеза запутио се код сеоске симпатије. Пошто је није нашао код куће, отишао је у поље где ју је и пронашао. "Здраво!" - рече, "Здраво Хакун, изгледаш ми нешто уморно." - рече девојка. За тренутак је погледавши, Хакун се широко насмеши и кратко рече "Хтела си да се видимо, тако да сам ето ту." - поново се смешећи и намерно правећи збуњен изглед лица. Након осмеха и девојка је прихватила наставак разговора. Дуго су разговарали. Кад су схватили да се налазе на сред поља у сред ноћи, погледали су према горе на непрегледни звездани свод, сјајан, изразит и близак. Обоје су изгледа у трену схватили да су звезде живе и да су свесне. Погледали су се и лагано пољубили. Држећи се за руке кренули су својим кућама.

Хакуну се тад у мислима појави дугокоса црнка са наставе, а након тога размишљања о односу са својом симпатијом. Она га је само кратко погледала, нестала је његова напетост и топлина у доњем делу тела. Сада се осећао некако издвојен, као да посматра себе. Схватио је да он воли главни лик своје приче али и остале ликове. Разумео је да неки љубав доживљавају телом, а други душом. Био је срећан, поздравио се са својом девојком и отишао кући. Кад је стигао сестре су се издерале на њега како наводно није све завршио. Знао је да је урадио све своје послове, игнорисао их је и отишао да се припреми за ноћни одмор. Док се припремао, два размишљања су га носила на две стране. Мислио је о дугокосој црнки, али и о својој девојци. Уочио је разлику али и сличност међу њима. Морао је да се одлучи како ће испољавати своју љубав. Мисли о девојци су га смиривале, а размишљања о дугокосој црнки уносила су некакву ватру у његов мисаони свет. Није могао да заспи, па је остао загледан у звездано небо.

(сутра у наставку 2.део - Борба за моћ)