... још један наставак Хакунових духовних авантура ...
Само је љубав стварна
Школа се завршила и Хакун је кренуо да се види са једном својом другарицом. Осетио је страх и неки неспокој у нутрини, али је упркос страху одлучио да се види са њом. Како је ишао према њеној кући осећао је различите узнемирујуће мисли. Није знао шта се дешава и кренуо је даље ка центру града и њеној кући. Близу куће се двоумио да ли да крене даље или да настави ка граду, чак је и осећао страх. У тренутку је све освестио и поред себе је видео девојку како се креће паралелно са њим. Поново у неком сивилу и опрхвана проблемима, препознао је своју другарицу и јавио се. Рекла му је да жури и да се не могу видети и наставила брзим кораком ка кући. Одговорио је да се више неће виђати. Хакуну се појавила туга, разгочарење и лагани бол. Ништа није схватао, па је продужио лагано ка граду. За тренутак заборављајући на сва дешавања, отишао је у оближњу продавницу у којој су га продавци гледали као да је лопов. Није се обазирао на њихове погледе, а након једног питања успоставио је комуникацију са насмејаном девојом. Осетио је радост и љубав и кренуо даље. Недуго затим срео је једног па затим још једног познаника из разреда. Обоје су окренули главе и игнорисали га. Опет се појавио бол и одбаченост, а Хакун се борио како би повратио стабилност и оптимизам.
Дубоко је осећао да му сва догађања нешто говоре, али једино што је схватао је да га људи сад одбацују и да осећа бол кад га не прихватају. Док се тако кретао сетио се да су му многи непознати људи упућивали осмехе. Разумевао је да су неки људи окренути страху, а други окренути љубави. Сада је уочавао други свет, свет љубави и радости, и људе који живе у том паралелном свету. Разумевао је да они који живе у свету страха не могу да га прихвате и да га одбацују јер ни себе не прихватају. Њихово неприхватање је сразмерно властитом самоодбацивању. Видео је да људи страха покушавају да пренесу емотивни отров на људе љубави јер незнају како да се суоче са њим. Одлучио је да више ником не дозволи да на њега преноси емотивни отров. Исто тако је разумео да је стварање предпоставки повезано са преношењем емотивног отпада. Кад ти неко упути емотивни отпад у твом уму се појави предпоставка, ако у њу поверујеш емотивни отпад се са пошиљаоца преноси на тебе. Сео је посматрајући омању градску речицу и мноштво белих птица које су се у групама кретале реком.
Опустио се замишљајући себе срећног и насмејаног. Неколико голубова долетело је испред њега шетајући се и изводећи љубавни плес. Хакун се орасположио и вратило му се сећање на своју моћ. У тренутку је разумео да се људи међусобно боре за моћ, преносе емотивни отпад, отимају љубав од других и нервирају се због ситница. Видео је да је живот просечног човека углавном кошмар заснован на страху, а да о љубави само причају и пишу. Ако причају и пишу о љубави онда би требали и да живе такав живот. Поново је осећао менталну паралисаност али није знао шта је то. Сетио се да му је Мигел причао како постоје многе препреке на путу љубави које заустављају и паралишу. Сетио се да паук када лови и кад му ловина упадне у мрежу он је прво паралише. Разумео је да је мрежа систем планетарног веровања заснован на страху, паук је многоглаво чудовиште, а паралисање је снажно веровање засновано на страху. Знао је да мора разумети које је то веровање која га паралише.
Кренуо је даље примећујући како се пред неким људима повлачи у некакву менталну љуштуру, а пред другима је потпуно отворен и безграничан. Било му је јасно да може бити лако повређен кад је потпуно отворен, али да је то једини начин да у потпуности живи. Одлучио је да живи живот љубавног сна потпуно отворен и на љубав и на могуће повређивање. Паралисање није више имало моћ над њим и мрежа планетарног сна заснованог на страху распала се пред њим. Његово маисторство намере се побољшавало из часа у час. У потпуности је оздравио и исцелио своју душу.
Тад је постао свестан да он размењује мисли са људима и кад они нису у његовој близини. Приметио је да окривљивање представља неку врсту борбе за моћ у којој онај који победи са окривљивањем стиче моћ. Игнорисао је оваква размишљања и тад је спознао да ако не могу да га окриве онда га траже по планетарном сну и отуд сва та размишљања која су му позната. Одлучио је да себи више неће говорити оно што већ зна. За љубав знање није потребно јер је љубав природна способност. Са овим размишљањем је већ био близу села. Према њему се кретала његова девојка са својом мајком. Није му се јавила, али се он зато јавио њеној мајци из поштовања. За чудо, уопште није размишљао зашто му се девојка није јавила само је наставио сигурним кораком ка кући. Више ништа није схватао лично, престао је да користи знање.
У његовом уму царовала је тишина и потпуна отвореност према свеукупности. Видео је да ништа осим љубави није стварно и да се људи брину због глупости и ситница. Ходао је тако постајући потпуно неприметан. У неким тренутцима осећао је да углавном жене и девојке покушавају да привуку његову пажњу, али није реаговао нити је осећао одбацивање. Схватао је да ако пажња није скренута нема отворених путева комуникације и емотивни отпад се неможе пренети. Ходао је тако осећајући благи утицај да се његова намера о путањи кретања промени али је остао у непокоривој намери. Знао је да може све оно што хоће, а хтео је само да живи срећно и истражује живот. Хакун је све више постајао маистором намере.
Остало је неколико активности које је радио, а једноставно није желео да их ради. Знао је да не постоје добре или лоше активности, али је био одлучан да ради оно што он хоће ,а не наметнуте активности. "Све је јако лако." - говорили су му духовни учитељи. "Размишљање о оном што не желиш одбаци, а уместо тога обавезно замисли оно што хоћеш. Овакву замену тежњи можеш урадити и пре него се дешава. Тако ће твоја намера у напред бити припремљена." - научавали су га духовни водичи.
Наредног дана је отишао да ради шумске послове. У почетку се уносио у рад не примећујући ништа и никог осим посла. Након тога се опустио и почео спорије и смиреније да ради. "Треба бити усклађен са токовима природе, ни пребрзо ни преспоро." - размишљао је и освестио да је усклађивање са природом спонтано кад се не користе знања. Знао је да се рађамо усклађени са животном енергијом. Обрађујуђи и скраћивајући дрвеће свако је питао тражећи одобрење за сечење. Ово је научио од оца али није имао дубљи увид. У тренутку је видео присутност дрвета, прво једног, а затим и многих других. Дрвеће је било свесно њега и он је био свестан дрвећа. Дрвеће је знало да он постоји, тада је разумео да је дрвеће народ духовних ратника. И да ће га многа од ових стабала пратити и даље кроз духовно стасавање. "За род мој и род након њега, здравље, успех и са природом склад нека је ..." - одјекивало је у његовом ум као да је дрвеће памтило нечије речи. "Ум да ти је бистар, а наум снажан, путеви нек су ти отворени роде мој ..." - различите поруке памтило је старо шумско дрвеће. Знао је да се одређено дрвеће никад не сече, а и да се за скраћивање мора затражити одобрење. Хакун је почео да се креће путевима својих предака.
У повратку враћао се запрегом са неколико људи, у једном моменту затворио је очи и имао изузетно чудан осећај. Осећао је да се не креће и да нико стварно не постоји. Знао је умом да су људи око њега и осећао је да се запрега креће телом, али овај осећај био је другачији. Као да има различита тела и са сваким телом има одређен простор опажаја. Телом је као и свако други поред осталог могао да види, душом да осећај али није зна шта је то што не опажа постојање света. Покушао је да протумачи овај осећај и једино што је запазио да је сталан и не одређен простором. На ова своја питања није имао одговоре. Осећао је телесни умор и било је време да се одмори. Ништа му више није било важно, само да се одмори.
Тад је постао свестан да он размењује мисли са људима и кад они нису у његовој близини. Приметио је да окривљивање представља неку врсту борбе за моћ у којој онај који победи са окривљивањем стиче моћ. Игнорисао је оваква размишљања и тад је спознао да ако не могу да га окриве онда га траже по планетарном сну и отуд сва та размишљања која су му позната. Одлучио је да себи више неће говорити оно што већ зна. За љубав знање није потребно јер је љубав природна способност. Са овим размишљањем је већ био близу села. Према њему се кретала његова девојка са својом мајком. Није му се јавила, али се он зато јавио њеној мајци из поштовања. За чудо, уопште није размишљао зашто му се девојка није јавила само је наставио сигурним кораком ка кући. Више ништа није схватао лично, престао је да користи знање.
У његовом уму царовала је тишина и потпуна отвореност према свеукупности. Видео је да ништа осим љубави није стварно и да се људи брину због глупости и ситница. Ходао је тако постајући потпуно неприметан. У неким тренутцима осећао је да углавном жене и девојке покушавају да привуку његову пажњу, али није реаговао нити је осећао одбацивање. Схватао је да ако пажња није скренута нема отворених путева комуникације и емотивни отпад се неможе пренети. Ходао је тако осећајући благи утицај да се његова намера о путањи кретања промени али је остао у непокоривој намери. Знао је да може све оно што хоће, а хтео је само да живи срећно и истражује живот. Хакун је све више постајао маистором намере.
Остало је неколико активности које је радио, а једноставно није желео да их ради. Знао је да не постоје добре или лоше активности, али је био одлучан да ради оно што он хоће ,а не наметнуте активности. "Све је јако лако." - говорили су му духовни учитељи. "Размишљање о оном што не желиш одбаци, а уместо тога обавезно замисли оно што хоћеш. Овакву замену тежњи можеш урадити и пре него се дешава. Тако ће твоја намера у напред бити припремљена." - научавали су га духовни водичи.
Наредног дана је отишао да ради шумске послове. У почетку се уносио у рад не примећујући ништа и никог осим посла. Након тога се опустио и почео спорије и смиреније да ради. "Треба бити усклађен са токовима природе, ни пребрзо ни преспоро." - размишљао је и освестио да је усклађивање са природом спонтано кад се не користе знања. Знао је да се рађамо усклађени са животном енергијом. Обрађујуђи и скраћивајући дрвеће свако је питао тражећи одобрење за сечење. Ово је научио од оца али није имао дубљи увид. У тренутку је видео присутност дрвета, прво једног, а затим и многих других. Дрвеће је било свесно њега и он је био свестан дрвећа. Дрвеће је знало да он постоји, тада је разумео да је дрвеће народ духовних ратника. И да ће га многа од ових стабала пратити и даље кроз духовно стасавање. "За род мој и род након њега, здравље, успех и са природом склад нека је ..." - одјекивало је у његовом ум као да је дрвеће памтило нечије речи. "Ум да ти је бистар, а наум снажан, путеви нек су ти отворени роде мој ..." - различите поруке памтило је старо шумско дрвеће. Знао је да се одређено дрвеће никад не сече, а и да се за скраћивање мора затражити одобрење. Хакун је почео да се креће путевима својих предака.
У повратку враћао се запрегом са неколико људи, у једном моменту затворио је очи и имао изузетно чудан осећај. Осећао је да се не креће и да нико стварно не постоји. Знао је умом да су људи око њега и осећао је да се запрега креће телом, али овај осећај био је другачији. Као да има различита тела и са сваким телом има одређен простор опажаја. Телом је као и свако други поред осталог могао да види, душом да осећај али није зна шта је то што не опажа постојање света. Покушао је да протумачи овај осећај и једино што је запазио да је сталан и не одређен простором. На ова своја питања није имао одговоре. Осећао је телесни умор и било је време да се одмори. Ништа му више није било важно, само да се одмори.
Нема коментара:
Постави коментар
Драги посетиоче хвала на коментару. Hwaranchi