прича из живота са новим путевима и пречицама унутар планетарног сна
Борба за моћ
Као да су два супротна света истовремено остваривала утицај на њега, свет насиља у ком је све средство зарад моћи и свет љубави у ком је све средство зарад љубави. Хакун је тражио помоћ својих духовних учитеља али није му сан долазио на очи. Није имао потребне одговоре, и сишао је до камина са ватром. За чудо, деда је седео посматрајући ватру држећи једну цепаницу у руци. Чим је видео Хакуна, насмејао се, спустио цепаницу и погледао негде изнад врата куће. Хакун се окренуо гледајући кружни прстен са мрежом на ком су висила птичија пера. Кад се окренуо видео је како се деда загледао продорним очима у њега, а након тога се на дедином лицу поново појавио широк пријатељски осмех. "Сад можеш ићи да спаваш!" - рече му деда. Хакун се осетио чудно, несхватајући да су његови проблеми нестали без трага. Заспао је убрзо затим.
Током ноћи походили су га његови духовни саветници. "Маисторство преобликовања је завршено кад ученик разуме да је за њега истинито све оно у шта поверује." - говорили су старци у сну. "Да ли онда уопште постоји оно у шта човек не верује." - запита Хакун.
"Све на шта се не обраћа пажња, све за шта се не показује интересовање нема никакву моћ у животном сну над оним који је пробуђен." - рекоше му духовни учитељи.
Јутро је било тмурно, велики број тамних облака надвио се на мањом долином. Хакун је сео за сто како би заједно са сестрама нешто појео пре школе. Наставиле су да га окривљују, мада је он заборавио у потпуности шта се дешавало прошлог дана. Након што је игнорисао њихове критике, сестре су међусобно разговарале прелазећи са теме на тему. Хакун је примећивао да му стално нешто скреће пажњу, али није лично схватао ниједно дешавање. Деда му се пролазећи насмејао на шта је Хакун узвратио. Сестре су брзо завршавајући отишле за дедом, а он је након краћег времена отишао у школу.
Размишљао је како би најбоље било да се види са девојком, а да каже како је био у школи али је убрзо одбацио то размишљање. Долазећи у школу нигде није било никога од ученика, а на вратима је био натпис - "Због празника нема наставе." Иако он није знао за то очигледно да други ученици јесу. Кренуо је кући и узпут срео дугокосу црнку са којом је заједно радио скулптуре. Намигнула је мрдајући куковима - "Хакун, где си кренуо?". Рекао је шта се дешава и након краћег разговора хтео да крене кући. "Хакууун, могао би да погледаш град са мном!" - рече дугокоса.
Хакун је осећао врелину и нелагодност у доњем делу тела, и опет за трен помислио на своју девојку. Поново је имао осећај да је издвојен и да посматра своје тело, руке, чак и речи које изговара. Врелина је нестала, али чим га је дугокоса повукла за руку врелина се вратила и кренули су да разгледају град. Са врелином вратило се и двоумљење, свет насиља и свет љубави су се борили. "Све у шта поверујеш да се дешава ..." - сети се Хакун речи стараца из снова и поново се издвоји посматрајући двоје младих како шетају улицом.
Више ништа није било битно, све се само дешавало. Престао је да тумачи дешавање, врелина је била врелина, свест је била свест. Окренуо се према дугокосој поставио своје руке на њене кукове и наставио разговор уз осмехе. Дугокоса је постала некако топлија, као и његово тело. Разумевао је у тренутку да он није тело, али да се тело припрема за сексуални однос. Разумео је да тело има властиту интелигенцију и да он не треба да утиче на тело. Дугокоса је наставила да га води док нису дошли до некакве помоћне просторије иза ониже куће. Водили су љубав, након чега је дугокоса отишла журећи. Хакун је испуњен и задовољан кренуо назад кући, схватајући да неће стићи да заврши кућне послове. У журби је заборавио торбу, а кад је дошао кући сестре су викале једне на друге о некаквој кривици. Почео је са кућним пословима и тад му се појавило море мисли. "Како сам могао да изневерим девојку, нисам то требао да урадим, то није добро ..." - борио се са својим мислима. Кад наједанпут поново је постао издвојен посматрајући мисли како се крећу. Мисли су постале споре, попут пужа који се помаља да би прешао шумски путић, а затим иде и иде. "Ништа се не дешава!" - помисли и у том тренутку све је испред њега постало кристално чисто, као да је неко одједанпут опрао цео простор најчистијом водом. Све је сијало и све је имало присуство, светлост и топлину. Хакун је посматрао сан, као да посматра филм пред његовим очима. Посматрао је филм у ком је он био главни глумац, сценариста и режисер. Само је деда мирно стајао попут Хакуна гледајући, схватио је да и деда зна. Почела је киша па су сви кренули назад у кућу.
Ходајући Хакун се попео на ниски бент ходајући по њему уз одржавање равнотеже и у једном тренутку умало да падне. Тад га је девојка из комшилука погледала, он се изразито насмејао, а она је узвратила. "Полако." - рече кратко, "Да" - рече Хакун. Некакав осмех му је остао на лицу схватајући да је хтео њу да окриви али је то освестио у тренутку. Све је добило дубоки смисао, ослободио се самоокривљивања али и окривљивања других за властите неуспехе или погрешке. Разумео је како је све почело као окривљивање њега, а онда је он окривљивао себе, друге, па чак и Творца. Осећао се исцељено и тад је осетио целину која је свесна њега. Спознао је Творца, знао је да је Творац свестан њега и да је он свестан Творца. Стајао је тако на киши док га продоран мајчин глас није тргао. Ушао је да се огреје са укућанима око повећег камина изнад ког су стајале различите лампе попут оних из прича о Аладину. У топлини породичног окружења и уз повремене звуке грмљавине Хакун је заборавио на сва предходна дешавања препуштајући се тренутном разговору. Сви су се окупили око камина и топлоте која се ширила просторијом.
Наредни дан је био предиван, Хакун је почео са својим јутарњим активностима али подсвесни глас се појавио на за њега неуобичајени начин. Овај глас је лукаво подкопавао његово самопоуздање, а у тренутку кад је то схватио глас је почео да оптужује његове пријатеље како они наводно раде против њега и како нетреба да се са њима дружи. Иако је све ово одбацио заинтересовао га је овај утицај и начин његовог настајања. Наставио је са својим активностима, али је и непрестано покушавао да разуме јутарњи мислени утицај. Размишљао је како већина људи користи оговарање као нормалан разговор, а не уважавање и поштовање различитости. Схватао је да оговарање на неки начин покушава да оствари утицај на оног који се оговара, и ето у тренутку је разумео како људи злоупотребљавају своју моћ говора. Тада је освестио да он може исправним говором да помогне, исцели и унесе склад у међуљудске односе. Као да је цео простор испред њега одједанпут засијао, знао је да је на правом путу, путу непрекидног духовног узрастања.
Размишљао је како би требао позвати девојку, али је ипак кренуо сам према омиљеном пропланку. Осетио је лагани унутрашњи бол, схватио је да нешто ради против себе. Разумевајући да се поново осећао кривим, брзо је са љубављу погледао мислено ка болној тачци и исцелио се у трену. Кренуо је ка девојци али сада осећајући унутрашњу радост и топлину. Она га је чекала испред куће знајући да ће доћи. Погледали су се, насмејали и држећи се за руке кренули су ка пропланку. Хакун је поново био у проблему, смешио се лажно, а у стомаку је осећао превртање и некакво гађење. Поново му се вратило размишљање о кривици и како је он наводно погрешио што је био са дугокосом црнком предходног дана. Девојка је упутила нежан поглед према њему, поглед који доноси радост али и дубоко разумевање. "Прозорљива је." - помисли Хакун, "Ништа се не дешава" - врати му се сећање. "Кривица је илузија, то је само начин да учимо на погрешкама." - настави размишљање. Девојка му јаче стегну руку и уз поскоке које изводе деца наставили су да се крећу ширим шумским путем.
Након доласка, на пропланку, Хакун је имао навалу позитивних размишљања, идеја и знања. Ово је било потпуно обрнуто од јутарњег доживљаја, знао је да моћ разговора са добрим намерама о неком може помоћи и на даљину. Неко је мислио о њему, и у трену је знао да је то Мигел, његов најбољи пријатељ. По глави и телу су му прошли таласи некакве енергије и поново се осећао издвојено. Посматрао је своје тело и телесне активности, посматрао је девојку и предивне природне пределе. Поново је као небројено пута до тада разумевао да телесни однос доноси укључивање и неку врсту везаности, а душевни однос искључивање и посматрање дешавања са позиције сведока дешавања. Схватао је да није тело, али је почео да размишља о томе да је он душа која користи тело и телесну интелигенцију. Одлучио је да ће волети и поштовати своје тело. Девојка је држећи га за руке и гледајући у њега нешто тихо изговорила, тако да су јој се усне једва померале. У свом уму чуо је тихи и нежан глас "Волим те". Седели су тако загледани у даљине држећи се за руке. Као и са предходним сусретом кад су само разговарали и сад је време брзо пролазило иако нису проговорили много речи. Кренули су назад ка селу. Пољубила га је у образ и мало бржим, кораком отишла.
Хакун је потпуно смирен и радостан наставио малим сеоским улицама. Цвркут мноштва птица му скрену пажњу, почео је некако да повезује ову динамичност са женском енергијом. Размишљао је како је чиста мушка енергија слична старом великом шумском дрвету на ком обично влада тишина. Идући тако одједном је пожелео да има потпуну тишину у уму, да не размишља. Поново му се разданило пред очима, као да је некаква мрена спала, а у уму је владала потпуна тишина. Био је свестан сваког корака, дисања, чак и зрнаца прашине који су се помало подизали са сеоског пута. Ходао је тако заборављајући куда иде и где му је циљ, већ је прешао пола пута којим се креће кад иде у школу, тргнуо се и кренуо назад. У мислима му се појави страх и мисао како је опет заборавио на самога себе. "Кад год сам са њом заборавим на себе." - помисли. "Као да не постојим, али нешто постоји и наставља даље." - наставио је размишљања кад су се испред њега појавили познати сеоски призори. Сетио се оца и његових давно изговорених речи "Све пролази и проћи ће, све долази и доћи ће." Осетио је тугу али и свесност своје љубави ка оцу. Иако се туга повећавала, он је некако стицао увиде да је отац са њим иако га не види. "Зар је могуће да ..." - помислио је питањем и одмах је имао и одговор. Било му је јасно да нико никада не умире, да нико никада није умро и да су сви ту у овом тренутку са њим. Радост и туга су се помешали, и Хакун је почео да се смеје, смејао се тако дуго и снажно као да га нико неможе чути. Дошао је кући.
Све је поново добијало дубљи смисао, Хакун се осећао целовито. Поново се сетио Творца, почешао се по средишњем делу чела и помало збуњен отишао да посматра кретање домаћих животиња по повећем дворишту. Осетио је смиреност и лагано природно дисање. Мало по мало испуњавао се оптимизмом и одлучношћу, одлучио је да у потпуности прихвати себе баш таквог какав јесте. Био је одлучан да без обзира на стари начин размишљања прихвати потребе свог тела и душе. Разумео је да је једна од потреба тела и сексуални однос, а да је главна потреба душе љубав. И даље није разумевао потребе ума у потпуности, али је уочио да ум може функционисати и уз страх и насиље. Изгледа да страх и насиље нису најбоља храна за ум али он може да функционише. Одједном му се појавило размишљање о сврхи и живљењу са сврхом. Помислио је - "Која је моја сврха?". Као дате само је желео да буде срећан и да истражује свет. Одлучио је да ће његова сврха од сада бити да буде срећан и да може усрећити друге људе. Размишљајући Хакун је одлучио да храбро настави да истражује себе и свет као што је чинио док је био дете.
Поново је део ноћи остао будан чистећи систем веровања од свих веровања заснованих на страху, а затим је размишљао о повезаности сврхе, одлучности и намере. Разумео је да је маисторство намере, маисторство љубави, одлучност да се шире добре вибрације. Пуно тога није схватао и на крају је утонуо у дубоки сан. У првом сну, сањао је вишеглаво чудовиште како покушава да постави пипке на њега, а затим како одлази бацајући велику густу мрежу. Имао је осећај да је мрежа велика као свет. Након овог сна се пробудио и након што се ослободио неколико мањих страхова почео је да размишља о чудовишту. Предпоставио је да веровања и споразуми засновани на страху остварују неповољан утицај на душу не дозвољавајући духовно узрастање. Знао је да је души потребна љубав.
У другом сну походили су га његови духовни саветници - "Хакун, почиње твоја борба за моћ, борба за твоју моћ, а то је намера и љубав. Мораћеш да победиш све твоје старе споразуме и веровања заснована на страху и тек тада ће твоја моћ љубави у потпуности бити ослобођена. У овој борби исход се незна, али битно је да се бориш. Твој противник има много глава и пипака, а то су споразуми и веровања која црпе твоју животну енергију не дозвољавајући да духовно и душевно узрасташ. Мораћеш да побеђујеш једну по једну или ће ти савезник доћи у помоћ. У сваком случају мораћеш да се бориш за моћ." Ово је био један од најдужих снова са његовим учитељима и Хакун се пробудио са новом снагом. Видно расположен почео је да обавља све своје кућне активности.
У раду су му долазиле повремене мисли са знањем о себи, падало му је на памет његово име и чудне мисли о његовом рођењу. Није му било јасно зашто сам себе пита оно што о себи зна, и зашто му на памет падају увелико познате информације. Међутим, схватио је да многоглаво чудовиште уствари тражи како да утиче на њега. Ово схватање га није уплашило, и он је разумео да унутар животног сна чудовиште користи људе и да зна све о њему. Осетио је лагану напетост и почео да се смеши, у тренутку знао је да ће победити у борби за моћ. Многоглави је знао само оно што је Хакун научио у овом свету, није знао да ће се овај свет променити у свет љубави. Помало збуњен Хакун је наставио са својим пословима, обављајући их најбоље што је могао трудећи се да буде безпрекоран што је био прави подвиг познајући његове сестре. По завршетку послова, она су се дуго шетале тражећи неки недостатак његовог рада.
Почео је да схвата да многоглави све зна о њему и да ради по цео дан са циљем да оствари утицај. Одлучио је и да он ради најбоље што може и најдуже што може, али да се не оптерети или премори јер то онда неби било најбоље. У једном тренутку видео је да он то и ради свакодневно, али да не обраћа пажњу на неке ситније детаље. Одлучио је да се потруди како се његовим активностима неби могла лако наћи мана. Стекао је увид да људи суде и себи и другима неправедно. Хиљаде пута за исту ствар и активност и да је систем људског веровања заснован на неправди и страху. Од сад ће само једном да плаћа за своје животне преступе и то је праведно, а ако се појави сећање на преступ неће плаћати. Наставио је са разумевањем да се многоглави састоји од судије, кривца и система веровања. Судија је онај део у уму који нас окривљује, кривац је део у уму који подноси кривицу, а систем веровања је оно по чему судија суди. Знао је да систем веровања мора бити промењен и заснован на љубави. Љубав за себе и ближње тада би донеле одлагање и умањење свих казни за преступе остатака система веровања. На крају то би резултовало нестајањем судије и кривца јер би систем веровања био заснован на љубави. Тада би све активности покретала несаломива намера.
Хакун је видео себе како утиче на стари планетарни сан, како га мења из сна страха у сан љубави. Видео је себе са несаломивом намером, са сврхом и смислом у љубавном походу за боље сутра. Творац је поново показао своје присуство у Хакуновој свести, лагани осмех и осећање неизмерне љубави преплавили су Хакуново биће.
(завршетак 2.дела)
Ходајући Хакун се попео на ниски бент ходајући по њему уз одржавање равнотеже и у једном тренутку умало да падне. Тад га је девојка из комшилука погледала, он се изразито насмејао, а она је узвратила. "Полако." - рече кратко, "Да" - рече Хакун. Некакав осмех му је остао на лицу схватајући да је хтео њу да окриви али је то освестио у тренутку. Све је добило дубоки смисао, ослободио се самоокривљивања али и окривљивања других за властите неуспехе или погрешке. Разумео је како је све почело као окривљивање њега, а онда је он окривљивао себе, друге, па чак и Творца. Осећао се исцељено и тад је осетио целину која је свесна њега. Спознао је Творца, знао је да је Творац свестан њега и да је он свестан Творца. Стајао је тако на киши док га продоран мајчин глас није тргао. Ушао је да се огреје са укућанима око повећег камина изнад ког су стајале различите лампе попут оних из прича о Аладину. У топлини породичног окружења и уз повремене звуке грмљавине Хакун је заборавио на сва предходна дешавања препуштајући се тренутном разговору. Сви су се окупили око камина и топлоте која се ширила просторијом.
Наредни дан је био предиван, Хакун је почео са својим јутарњим активностима али подсвесни глас се појавио на за њега неуобичајени начин. Овај глас је лукаво подкопавао његово самопоуздање, а у тренутку кад је то схватио глас је почео да оптужује његове пријатеље како они наводно раде против њега и како нетреба да се са њима дружи. Иако је све ово одбацио заинтересовао га је овај утицај и начин његовог настајања. Наставио је са својим активностима, али је и непрестано покушавао да разуме јутарњи мислени утицај. Размишљао је како већина људи користи оговарање као нормалан разговор, а не уважавање и поштовање различитости. Схватао је да оговарање на неки начин покушава да оствари утицај на оног који се оговара, и ето у тренутку је разумео како људи злоупотребљавају своју моћ говора. Тада је освестио да он може исправним говором да помогне, исцели и унесе склад у међуљудске односе. Као да је цео простор испред њега одједанпут засијао, знао је да је на правом путу, путу непрекидног духовног узрастања.
Размишљао је како би требао позвати девојку, али је ипак кренуо сам према омиљеном пропланку. Осетио је лагани унутрашњи бол, схватио је да нешто ради против себе. Разумевајући да се поново осећао кривим, брзо је са љубављу погледао мислено ка болној тачци и исцелио се у трену. Кренуо је ка девојци али сада осећајући унутрашњу радост и топлину. Она га је чекала испред куће знајући да ће доћи. Погледали су се, насмејали и држећи се за руке кренули су ка пропланку. Хакун је поново био у проблему, смешио се лажно, а у стомаку је осећао превртање и некакво гађење. Поново му се вратило размишљање о кривици и како је он наводно погрешио што је био са дугокосом црнком предходног дана. Девојка је упутила нежан поглед према њему, поглед који доноси радост али и дубоко разумевање. "Прозорљива је." - помисли Хакун, "Ништа се не дешава" - врати му се сећање. "Кривица је илузија, то је само начин да учимо на погрешкама." - настави размишљање. Девојка му јаче стегну руку и уз поскоке које изводе деца наставили су да се крећу ширим шумским путем.
Након доласка, на пропланку, Хакун је имао навалу позитивних размишљања, идеја и знања. Ово је било потпуно обрнуто од јутарњег доживљаја, знао је да моћ разговора са добрим намерама о неком може помоћи и на даљину. Неко је мислио о њему, и у трену је знао да је то Мигел, његов најбољи пријатељ. По глави и телу су му прошли таласи некакве енергије и поново се осећао издвојено. Посматрао је своје тело и телесне активности, посматрао је девојку и предивне природне пределе. Поново је као небројено пута до тада разумевао да телесни однос доноси укључивање и неку врсту везаности, а душевни однос искључивање и посматрање дешавања са позиције сведока дешавања. Схватао је да није тело, али је почео да размишља о томе да је он душа која користи тело и телесну интелигенцију. Одлучио је да ће волети и поштовати своје тело. Девојка је држећи га за руке и гледајући у њега нешто тихо изговорила, тако да су јој се усне једва померале. У свом уму чуо је тихи и нежан глас "Волим те". Седели су тако загледани у даљине држећи се за руке. Као и са предходним сусретом кад су само разговарали и сад је време брзо пролазило иако нису проговорили много речи. Кренули су назад ка селу. Пољубила га је у образ и мало бржим, кораком отишла.
Хакун је потпуно смирен и радостан наставио малим сеоским улицама. Цвркут мноштва птица му скрену пажњу, почео је некако да повезује ову динамичност са женском енергијом. Размишљао је како је чиста мушка енергија слична старом великом шумском дрвету на ком обично влада тишина. Идући тако одједном је пожелео да има потпуну тишину у уму, да не размишља. Поново му се разданило пред очима, као да је некаква мрена спала, а у уму је владала потпуна тишина. Био је свестан сваког корака, дисања, чак и зрнаца прашине који су се помало подизали са сеоског пута. Ходао је тако заборављајући куда иде и где му је циљ, већ је прешао пола пута којим се креће кад иде у школу, тргнуо се и кренуо назад. У мислима му се појави страх и мисао како је опет заборавио на самога себе. "Кад год сам са њом заборавим на себе." - помисли. "Као да не постојим, али нешто постоји и наставља даље." - наставио је размишљања кад су се испред њега појавили познати сеоски призори. Сетио се оца и његових давно изговорених речи "Све пролази и проћи ће, све долази и доћи ће." Осетио је тугу али и свесност своје љубави ка оцу. Иако се туга повећавала, он је некако стицао увиде да је отац са њим иако га не види. "Зар је могуће да ..." - помислио је питањем и одмах је имао и одговор. Било му је јасно да нико никада не умире, да нико никада није умро и да су сви ту у овом тренутку са њим. Радост и туга су се помешали, и Хакун је почео да се смеје, смејао се тако дуго и снажно као да га нико неможе чути. Дошао је кући.
Све је поново добијало дубљи смисао, Хакун се осећао целовито. Поново се сетио Творца, почешао се по средишњем делу чела и помало збуњен отишао да посматра кретање домаћих животиња по повећем дворишту. Осетио је смиреност и лагано природно дисање. Мало по мало испуњавао се оптимизмом и одлучношћу, одлучио је да у потпуности прихвати себе баш таквог какав јесте. Био је одлучан да без обзира на стари начин размишљања прихвати потребе свог тела и душе. Разумео је да је једна од потреба тела и сексуални однос, а да је главна потреба душе љубав. И даље није разумевао потребе ума у потпуности, али је уочио да ум може функционисати и уз страх и насиље. Изгледа да страх и насиље нису најбоља храна за ум али он може да функционише. Одједном му се појавило размишљање о сврхи и живљењу са сврхом. Помислио је - "Која је моја сврха?". Као дате само је желео да буде срећан и да истражује свет. Одлучио је да ће његова сврха од сада бити да буде срећан и да може усрећити друге људе. Размишљајући Хакун је одлучио да храбро настави да истражује себе и свет као што је чинио док је био дете.
Поново је део ноћи остао будан чистећи систем веровања од свих веровања заснованих на страху, а затим је размишљао о повезаности сврхе, одлучности и намере. Разумео је да је маисторство намере, маисторство љубави, одлучност да се шире добре вибрације. Пуно тога није схватао и на крају је утонуо у дубоки сан. У првом сну, сањао је вишеглаво чудовиште како покушава да постави пипке на њега, а затим како одлази бацајући велику густу мрежу. Имао је осећај да је мрежа велика као свет. Након овог сна се пробудио и након што се ослободио неколико мањих страхова почео је да размишља о чудовишту. Предпоставио је да веровања и споразуми засновани на страху остварују неповољан утицај на душу не дозвољавајући духовно узрастање. Знао је да је души потребна љубав.
У другом сну походили су га његови духовни саветници - "Хакун, почиње твоја борба за моћ, борба за твоју моћ, а то је намера и љубав. Мораћеш да победиш све твоје старе споразуме и веровања заснована на страху и тек тада ће твоја моћ љубави у потпуности бити ослобођена. У овој борби исход се незна, али битно је да се бориш. Твој противник има много глава и пипака, а то су споразуми и веровања која црпе твоју животну енергију не дозвољавајући да духовно и душевно узрасташ. Мораћеш да побеђујеш једну по једну или ће ти савезник доћи у помоћ. У сваком случају мораћеш да се бориш за моћ." Ово је био један од најдужих снова са његовим учитељима и Хакун се пробудио са новом снагом. Видно расположен почео је да обавља све своје кућне активности.
У раду су му долазиле повремене мисли са знањем о себи, падало му је на памет његово име и чудне мисли о његовом рођењу. Није му било јасно зашто сам себе пита оно што о себи зна, и зашто му на памет падају увелико познате информације. Међутим, схватио је да многоглаво чудовиште уствари тражи како да утиче на њега. Ово схватање га није уплашило, и он је разумео да унутар животног сна чудовиште користи људе и да зна све о њему. Осетио је лагану напетост и почео да се смеши, у тренутку знао је да ће победити у борби за моћ. Многоглави је знао само оно што је Хакун научио у овом свету, није знао да ће се овај свет променити у свет љубави. Помало збуњен Хакун је наставио са својим пословима, обављајући их најбоље што је могао трудећи се да буде безпрекоран што је био прави подвиг познајући његове сестре. По завршетку послова, она су се дуго шетале тражећи неки недостатак његовог рада.
Почео је да схвата да многоглави све зна о њему и да ради по цео дан са циљем да оствари утицај. Одлучио је и да он ради најбоље што може и најдуже што може, али да се не оптерети или премори јер то онда неби било најбоље. У једном тренутку видео је да он то и ради свакодневно, али да не обраћа пажњу на неке ситније детаље. Одлучио је да се потруди како се његовим активностима неби могла лако наћи мана. Стекао је увид да људи суде и себи и другима неправедно. Хиљаде пута за исту ствар и активност и да је систем људског веровања заснован на неправди и страху. Од сад ће само једном да плаћа за своје животне преступе и то је праведно, а ако се појави сећање на преступ неће плаћати. Наставио је са разумевањем да се многоглави састоји од судије, кривца и система веровања. Судија је онај део у уму који нас окривљује, кривац је део у уму који подноси кривицу, а систем веровања је оно по чему судија суди. Знао је да систем веровања мора бити промењен и заснован на љубави. Љубав за себе и ближње тада би донеле одлагање и умањење свих казни за преступе остатака система веровања. На крају то би резултовало нестајањем судије и кривца јер би систем веровања био заснован на љубави. Тада би све активности покретала несаломива намера.
Хакун је видео себе како утиче на стари планетарни сан, како га мења из сна страха у сан љубави. Видео је себе са несаломивом намером, са сврхом и смислом у љубавном походу за боље сутра. Творац је поново показао своје присуство у Хакуновој свести, лагани осмех и осећање неизмерне љубави преплавили су Хакуново биће.
(завршетак 2.дела)
Прича о Хакуну има припремљени наставак, али пре тога интересује ме реакција читалаца. Ако читате постове или ову причу Ваш коментар оставите у простору након приче или поста. Сви коментари се прво прегледају, ако желите да коментар не буде видљив јавно напишите то. Интересовања и питања о причи утицаће на даље објављивање приче на овом блогу.
Нема коментара:
Постави коментар
Драги посетиоче хвала на коментару. Hwaranchi