Зинд и Зентрум

Читате причу из далеке будућности, сазвежђе Пегаз, народ Зентрума.

 

Еонима је народ Зентрума живео у миру и складу са свим што јесте. Уметност, култура, поштовање природе и поезија били су најцењенији. Технолошки развој им је био толико низак да нису имали ни једну летелицу за интерпланетарне летове. Многи путници из различитих светова обилазили су ову оазу мира и хармоније.

Један од становника био је Зинд, наизглед обичан човек са скривеним и необјашњивим моћима духа. Зинд није утицао на никог нити је ико знао за његове моћи. Живео је мирно са женом, децом и повећом породицом бавећи се некаквим занатом сличним вајарству. Правио је делове које су други људи уграђивали у своје куће.

 

Одједном, на небу су се појавили огромни свемирски бродови некакве цивилизације. Они су уз заглушујућу буку и неописив смрад почели да се спуштају вертикално до одређене висине. Након тога су из ових бродова изашли мањи бродови који су се спуштали на земљу. Већина становника је почела да се држи обема рукама за главе, мањи део је немо посматрао, а Зинд није осећао ништа нити му је било јасно шта се дешава.

После краћег времена некакве сподобе из мањих летелица трчале су по градовима Зентрума тражећи све оне који се нису држали за главу. Усмеравали су некакве зраке према њима и одлазили. Поред Зинда су многи пролазили али нису обраћали пажњу на њега, као да за њих он није постојао. Врло брзо, прво мали, а затим и велики бродови су се удаљили па нестали.

 

Од тог дана, људи Зентрума престали су да се баве уметношћу и културом. Почели су да секу шуме и да се завлаче у земљу копајући рудна богатства. Сви су се понашали као да су хипнотисани. Није више било смеха, ни дечије граје, смањио се број сунчаних дана, стално је падала киша. Зинд је све то посматра схватајући да је народ Зентрума поробљен и да се понашају на начин који поробљивачи желе.

Схватао је да ово поробљавање на њега ни мало не утиче, али да тога нико није свестан. Код њега више нико није долазио по делове за грађевине, па је одлучио да се креће Зентрумом, али да ни са ким не проговара.

Разумео је у својој дубини да народ више нема свој ум, већ да му је неко убацио ум који га води. Он је схватио да је неопходно да оствари некакав утицај који би им помогао, али он никада на никог није утицао. Одбацио је размишљање да треба да утиче на друге и у трену разумео ум стране цивилизације. Тада су људи који су били у његовој близини мало по мало почели да враћају своје првобитне умове и стваралачки поглед на свет.

Зинд се тако годинама кретао по Зентруму, и кад је већина људи повратила свој ум дошљаци су дошли по други пут. Овог пута да разговарају. Након разговора са људима који су управљали Зентрумом дошљаци су отишли и никад се више нису вратили.

 

Зинд је наставио свој живот и занат, правећи делове за грађевине Зентрума. Народ се вратио уобичајеним пословима и стваралаштву, природа и сунце су наставили да обасјавају ову краљевину слободних.

 

Шта је Зинд схватио о уму дошљака и зашто су дошљаци други пут мирно дошли само да разговарају ? Ово су само нека од питања на која сваки од читалаца може за себе дати одговор.